DVE KULE I PET DŽOINTA

 

Sedimo u Lakijevoj kući i motamo četvrti džoint kad Laki pokaza prstom ka TV-u i skviknu.

"Juuuuuu, jebote, pogle ovo. Al su ih srokali."

Na TV-u je direktan snimak kako gore dve kule Svetskog Trgovinskog Centra u Njujorku. Svi okrećemo glave ka ekranu. Laki pali džoint, uvlači par brzih sitnih dimova u pluća i dodaje ga Mirku. Ista priča. Mirko ga dodaje meni a ja Marini. Marina ima crvenu mini suknju i duge noge spakovane u crne mrežaste čarape. Marina gustira džoint polako, posmatrajući nas. Merka ko je najnestrpljiviji za sledeći dim. Na malom crno-belom portabl televizoru iz džinovskih kula bliznakinja kuljaju zloslutni oblaci gustog crnog dima. Deluje nestvarno kao neka scena iz apokaliptičnog blokbastera. Marina započinje priču kao i uvek kad je duvačka seansa. Miris marihuane se širi sobičkom. Dim se kovitla oko gole sijalice koja visi na tankoj žici sa ispucalog plafona.

"Šta mislite, ko ih je srušio?"

"Svašta", kaže Laki "pa Istok, naravno. Dojadilo im da ih maltretiraju."

"Ne verujem da Istok ima logistiku za tako nešto veliko. Pre će biti da su to sami sebi uradili."

"Daj,šta lupaš. Ne bi valjda sopstveni narod digli u vazduh."

"Novac je to brale. A kad je novac u pitanju sve je moguće. Sad će fondovi za naoružanje protiv terorizma da se napune do vrha. A da ne pominjem fabrike i trgovce oružja."

"Aj, šta ste zapenili", ubaci se Marina "bolje smotajte još jedan džoint."

Ispušila je poslednji dim i pričvrljila filter u okrnjenu staklenu pepeljaru.

"Da napravimo malo pauzu", reče Laki "ovo nam je već treći."

"Pauza je za mlakonje", reče Marina izazivački.

Gledala je svojim dubokim zelenim očima pravo u Lakija. Kod njega je bila sva gandža. Ona promeškolji svoje noge i suknja joj se još malo podiže. Belo meso butina je blještalo u zatvoru od romboidnih rešetaka čarapa.

"Ajde Laki, još samo jedan. Molim te.Znaš kako volim da duvam sa tobom Laki. Ti si tako zabavan."

Ja i Mirko se pogledasmo. Bila je to standardna šema sa Marinom. Dok god je Marina bila tu, džointi su tekli iz Lakijevih džepova. Nije mogao da joj odoli. Kao ni duvanju.

"A ti?"

Marina pogleda značajno u mene.

"Ti si kao neki ćutolog? Nemaš svoje mišljenje o ovoj pizdariji sa kulama?"

Gledao sam je pravo u oči. Sekunda. Dve. Pet. Sedam.

Ona skrenu pogled.

"Ne rekoh. Nikad ne pričam o onome o čemu nemam pojma."

Znao sam za Marininu igru. Ona je imala tu bolest. Flertovala je sa svima. Seksi garderoba i jarki crveni ruž. Uvek. Ali, u suštini je mrzela muškarce. Pričala je mazno i uvijala bi se oko tebe i taman kad bi ti pomislio da je tvoja, ona bi se okrenula drugoj žrtvi. Ja sam je ignorisao. Znala je da sam je provalio i to ju je strašno nerviralo.

Nas trojica, Laki, Mirko i ja, živeli smo u toj straćari već nekoliko meseci. Niko od nas nije imao posao. A ni imalo ambicije da ga ima. Laki je dilovao, i uvek je bilo dosta trave u kući. Živeli smo od duvanja i ponekog obroka tu i tamo. Marina je dolazila skoro svaki dan. Uglavnom da se hrani našom požudom prema njoj i besplatnim džointima. Bila je iz stare jevrejske porodice i studirala je treću godinu Svetske Književnosti. Jednom će, kad završi fakultet, možda, napisati roman o tome kako je znala neka tri klošara koji su živeli na margini društva.

U međuvremenu, kule bliznakinje su i dale gorele, a Laki je smotao četvrti džoint. Zapalili smo ga i pušili u krug. Razgovor je ponovo počeo poput nasumičnog ubacivanja ceduljica u kartonsku kutiju.

"Sve je to CIA smislila."

"CIA ne postoji. Ona je paravan za vanzemaljce koji već odavno imaju ceo svet u šakama."

"Vanzemaljci ne postoje."

"To što ti ništa ne čitaš ne znači da ne postoje. Onaj čova Fon Ditrih ili kako se već zove je sve lepo objasnio. Gušteri i vanzemaljci. Mi smo svi njihovi potomci."

"Uh Laki, ova poslednja vutra je baš dobra. Kao čekić."

"Domaća sadnja. Nije Albanac."

"Oseti se."

"Al mi se jede neka čokolada."

"Šta misliš koliko će im trebati da uhvate ove što su organizovali napad na kule."

"Budalo. Oni već znaju ko je. Samo ne smeju da kažu."

"Misliš da su gušteri-vanzemaljci digli kule u vazduh."

"Ma ne bre. Istok."

"Otkud oni znaju da su je Istok."

"Pa oni su ih obučavali."

"Ajd ne seri."

"Ma ne serem. Čitao sam. Sve je to ista banda."

"Nemaš pojma šta pričaš. Moj rođak je radio kao novinar. Kad je napisao članak o vanzemaljcima i CIA agentima u crnom koji se morfuju u koga hoćes, dobio je otkaz."

"Tvoj rođak novinar. Mora da si sanjao."

"Majke mi, ne lažem."

"Mogao bi dobar film da se napravi od toga. Kako to da ga nikad nisu snimili."

"Pa ne smeju. Vanzemaljci-gušteri kontrolišu i Holivud."

Marina je sedela na ofucanom kauču između Mirka i Lakija. Zurila je u plafon neko vreme a onda pogledala u mene. Ja sam bio zavaljen u neku raspadnutu fotelju sa akustičnom gitarom u rukama. Gitari je falilo dve žice. Prebirao sam po žicama pretvarajući se da sviram. Nisam imao blage veze sa sviranjem ali dodirivanje žica me je smirivalo. Laki je ustao sa kauča i izvadio neku ploču iz svoje kolekcije. Položio ju je pažljivo na Turandot gramofon i spustio iglu na vinil. Igla zaškripa i iz zvučnika se začu Thivery Corporation. Slušali smo ćutke melodije koje su se preplitale i vraćale na početak da bi se opet iznova zakomplikovale u novim varijacijama. Svi smo sedeli kao omađijani dok je prostor ispunjavalo blaženstvo zvuka kao kad posle milion kilometara pešačenja utopiš bose tabane u toplo more.

Najednom, oveći komad zemljanog zida se odlomi i pade na gramofon uz tresak. Ploča zaškripa dok je igla parala po njoj a iz zvučnika zagrme naelektrisano pištanje. Njih troje se trgnuše na kauču, prenuti iz sna. Počeh da se cerekam nekontrolisano i glasno.

Na TV-u kule bliznakinje su i dalje gorele a crni dim je sad još žešće sukljao. Jedna sićušna ljudska silueta skoči sa zgrade i poče da pada poput kamenčića bačenog u more. Apokalipsa, pomislih. Skočiti ili goreti.

"Da smotamo još jedan džoint?"-upita Marina

Svi smo se sada smejali.

Laki razgrnu gomilu praznih pivskih flaša na stočiću ispred kauča. Onda izvadi veliku najlon kesu punu trave iz džepa od vijetnamke i poče da mota peti džoint.

"Jebi ga", reče "kad je bal nek je bal."

Marina ustade sa kauča, promeškolji noge, i mešajući kukovima ode do TV-a. Čačkala je kanale a onda se zaustavila na nekom sa muzičkim spotovima. Pojačala je TV do daske. Iz sićušnih zvučnika zabrundaše Destiny's Child:

Ja sam preživela, neću odustati

Neću prestati, već ću raditi više

Ja sam preživela, uspeću

Preživeću, i nastaviti preživljavati

Zlatko Vicković | 2020 | all right reserved