DJAVOLSKI KEZ

Kako me je Anđeo u obliku konobarice spasao od zločina. 

Smislio sam i odlučio se na to a onda legao i zaspao čvrsto kao klada. Kad sam se probudio, jutro je bilo mračno i suvo poput grančice na vetru. Ustao sam iz toplog kreveta, popio instant kafu smućkanu na brzinu i krenuo liftom dole ka ulici. U liftu sam izvadio cigaretu i upaljač. Držao sam ih u rukama koje su se blago tresle, nestrpljivo čekajući da se lift spusti i da pripalim cigaretu. Na parkingu ispred, čekao me je moj verni auto, Yugo 45, ofucan i nekako tužnjikav. Pripalio sam cigaru, zaklanjajući rukama plamen od vetra, uvukao dim u pluća i izdahnuo ga zadovoljno.

U torbi prebačenoj preko ramena nosio sam sve što mi je bilo potrebno za taj dan. Termos sa kafom. Dnevnik i penkalo. Sendviče. Džepni radio aparat na baterije. Par banana, nekoliko hirurških maski, malu sekiricu. I još koješta. Sekirica je imala dršku od laganog svetlog lakiranog drveta. Sečivo je bilo ofarbano u prigodnu crvenu boju. Ne tamnu, mističnu mračnu boju krvi, već više drečavo plastično crvenu. Seo sam u Yuga i pokrenuo motor. Auto je zabrektao podrhtavajući i ispuštajući kovitlace smrdljivog dima u svežinu jutra. Tresnuo sam Converse torbu, nabreklu od stvari, na suvozačevo sedište. Iz njene rastvorene crne utrobe virilo je crveno sečivo sekirice. Ulica je bila pusta.Biće ovo jedan nezaboravan dan pomislih pritiskajući papučicu gasa i uključujući se u saobraćaj.

Plan je bio jednostavan. Otići ću kod nje u stan i ubiću je i završiti sa svim tim. A onda ću ubiti i sebe. Pomislio sam na sekiricu u svojoj tašni i palo mi je na pamet da nisam baš siguran kako mogu sebe da ubijem sekirom. Taj deo još nisam razradio. Ali, doći će mi već, bio sam siguran u to. Kad dođe vreme. Ipak, pre toga, želeo sam da provedem još jedan dan na ovoj zemlji. Da saberem račune i podvučem crtu. Želeo sam da, uprkos strašnom finalu koji sam planirao za kraj dana, ostatak bude lep i ugodan ako to bude moguće.

  Vozio sam bulevarom ka mostu i šumi koja se pružala u izmaglici sa druge strane reke. Gužva od automobila već se formirala. Nizovi kola. Svako sa svojom namerom, svako sa svojim poslom. Životi koji se šire kroz prostor. Trubili su nervozno, dobacivali psovke iza spuštenih prozora. Svakodnevna borba. Uključio sam radio i pronašao neku stanicu sa laganim melodijama iz osamdesetih. Prošao sam mostom preko velikog Dunava, pa kroz tunel, i uputio se gore prema šumama Fruške Gore. Spustio sam prozore i udisao svežinu vazduha dok sam se uspinjao putem usečenim kroz gustu šumu. Kad sam se uspeo na vrh, skrenuo sam na sporedni puteljak od izlokanog asfalta. Auto je poskakivao po rupama. Asfalt je izgledao kao posledica bombardovanja u Libiji. Gradski oci imali su druga posla.

Ptičice su cvrkutale a miris jutra je ulazio u auto. Malo dalje, nekih par kilometara niz put, našao sam zgodno mesto. Mala zaravan pedesetak metara od puta uvučena i skrivena drvećem i grmljem. Skrenuo sam sa asfalta i vozeći po mekoj zemlji posutoj šuštavim lišćem parkirao se na tu zaravan. Ugasio sam auto i sa torbom preko ramena izašao iz njega. Setio sam se sekirice koju sam poneo u torbi. Pade mi ideja, koja mi se učini malo glupavom, da naseckam granja i potpalim vatru. Posle malo razmišljanja odlučih, ipak, što da ne? Prikupljao sam grane slušajući tišinu koju je ispunjavao cvrkut ptica i udisao svež jutarnji vazduh koji je kao melem ispunjavao moja pluća. Osećao sam se potpuno ispunjeno. Ili, ako mogu bolje da se izrazim, potpuno ispražnjeno. Od svih sranja, problema, planova, namera. Kako bi lepo bilo ostati zauvek ovde, u ovoj divnoj šumi, skupljati i seći drva, paliti vatru, sedeti na zemlji i tepihu od lišća, slušati zvuk prirode.

Ali, kasno je bilo za to. Imao sam svoju poziciju u društvu. Svoju ulogu oca, muža, zaposlenog radnika, ljubavnika, brata. Nisam mogao samo da to sve ostavim i ostanem u šumi. Bilo bi to suviše jednostavno rešenje. A naravno, sistem mi to ne bi dozvolio. Ne možeš samo da prekineš sa svojim životom i nastaniš se u šumi tek tako. Ona je sad nacionalni park i ne pripada tebi. Tvoj posao je da budeš koristan član društva, da plaćaš račune, otplaćuješ kredite, kupuješ razne nepotrebne gluposti kako bi industrija mogla da se širi i ulaže tvoj novac u proizvodnju još veće količine nepotrebnih gluposti. Kao hrčak u točku, iz minuta u minut, iz dana u dan. Trčanje u krug bez istinskog cilja i svrhe sem gomilanja novca i smeća. Sve dok čovek ne poludi od svega i ne uzme sekiricu u ruke.

Zapalio sam vatru. Napravio sam malu kupu od granja i ispod podmetnuo nekoliko papira iz svog dnevnika. Papir je planuo potpaljen upaljačem. Duvao sam u taj mali plamen koji se ubrzo razgoreo i zahvatio granje. Drvo je zamirisalo i zapucketalo. Uskoro sam imao lepu malu logorsku vatricu. Seo sam na zemlju pored i izvadio svoj dnevnik. U njemu sam pisao kratke priče, razne ideje i zapažanja koje sam planirao da upotrebim u pisanju. Imao sam puno ideja. Ali, nijednu priču završenu do kraja. To je bio moj osnovni problem. Ništa nisam mogao pošteno da završim. Kako u pisanju, tako i u životu. Dobio bih neku ideju, ona bi me očarala i obuzela. Počeo bih da radim na toj ideji ali ne direktno, već nekako izokola, samo se tobož pripremajući. Nisam radio suštinski na njoj. Držalo bi me to neko vreme, ponekad i par dana. Onda bi se pojavila neka druga ideja. I opet iz početka. Začarani krug. Fantazija koja nema dodira sa stvarnošću i istinskim, poštenim radom. Dnevnik je bio pun započetih priča i bez ijedne završene. Takav mi je bio i život. Gomila započetih priča i fantazija koje se vrte u koncentričnim krugovima stvarajući lavirint u kome sam tumarao izgubljen. Prilično dugo sam uspevao da lažem sebe kako je sve to OK. Da će sve to jednog dana doći na svoje. Da će se jednog dana sve kockice uklopiti i ja ću stvoriti velelepnu građevinu koju će ljudi posmatrati sa divljenjem. Ali, sad sam bio siguran da se to neće nikad desiti. Osećao sam se iscrpljeno od svih tih teških misli. Popio sam par gutljaja mlake kafe iz termosa. Pojeo sam i jedan sendvič sa pečenicom i zelenom salatom posmatrajući vatru kako pleše na vetru. Plamičci su poskakivali na vrhu vatre utrkujući se ka nebu.Ispružio sam se na hladnjikavu zemlju prekrivenu jesenjim lišćem. Stavio sam dlanove iza glave i posmatrao nebo kroz krošnje visokog drveća. Dugo sam tako zurio gore osluškujući zvukove šume i udaljenu, jedva čujnu huku grada. A onda sam zaspao.

Kad sam se probudio, leđa su me bolela od tvrde zemlje i osećao sam hladnoću koja mi se uvukla u telo. Sunce je već zalazilo. Uzeo sam par gutljaja kafe iz termosa. Kafa je bila hladna i bljutava. Jedna veverica je doskakutala na oko par metara od mene. Stajala je kao zaleđena i posmatrala me ispitivački. I ja sam se ukočio. Nisam želeo da ode. Ipak, na kraju, pomerio sam ruku i ona je odskakutala munjevito. Pripalio sam cigaretu i posmatrao drveće kako tone u sumrak. Bilo je već kasno a ja sam imao zadatak koji je valjalo obaviti.

  Pokupio sam svoje stvari, upalio auto i izvezao se iz šume na asfaltirani puteljak. Upalio sam farove i vozio lagano potpuno smiren i prazne glave. Upalio sam radio i bezvoljno menjao stanice tražeći neku muziku da me odobrovolji. Bilo je dovoljno samo delić sekunde melodije da prepoznam pesmu. Zaustavio sam se na toj stanici i pojačao zvuk. Bila je to pesma "Sve što želim si ti." od grupe U2. Odjednom, preplavio me je taj osećaj čiste ljubavi. Uhvatio me je za vrat i gušio me. Osećao sam kako se penje kao plima iz stomaka i prožima čitavo moje telo. Suze su mi krenule, tople i slane, natapajući mi lice. Neuzvraćena ljubav je ključala u meni poput sumporne kiseline, izjedajući me iznutra. Bojler pun uzavrele vode i korozivnog taloga koji šišti otrovnom parom tren pre nego što eksplodira u paramparčad. Smrdljivi talog nakupljen u promašenim godinama, ispuštenim prilikama, pogrešnim odlukama, neostvarenim fantazijama.

Ovo sa Elom bila je samo poslednja trunčica rdje koja je začepila sve kanale mog zdravog razuma i dovela me do ivice ludila. Zid je bio preveliki da bi ga preskočio. Čučao sam u dnu tog zida kao preplašeno dete sa palcem u ustima. Činilo mi se da čučim tu kod tog hladnog zida bez vrata čitav svoj život.Nisam više mogao da se krijem tu i drhtim od straha. A nisam mogao ni da smognem snage i pokušam da preskočim zid. Zato sam se odlučio za sekiru i sve što ide uz to. Voleo sam je, prokleto sam je voleo i želeo čitavim bićem. Nisam mogao da zamislim život bez nje, ma kako otrcano to zvučalo. Setio sam se kako bih se uvek smejao u sebi i pomalo čudio kada bi pročitao naslov u novinama tipa:

PORODIČNI ČOVEK UBIO SEBE I LJUBAVNICU U NALETU STRASTI

 

Sada mi nije bilo tako smešno. Razumeo sam. Što više bi se preostali zdravi deo mog mozga trudio da me odgovori od tog strašnog čina, to sam veći nagon osećao da to uradim. Djavo me je uzeo pod svoje i bilo je kasno za sve što je mozak poduzimao da ga odgovori. Zadubljen u te misli, stigao sam do grada skoro i ne primetivši to. Parkirao sam se ispred rok bara "Poslednja Šansa". Hteo sam da popijem par pića i ohrabrim se pre nego što odem do Elinog stana.

Lokalni bar je odisao memlom i gubitničkom atmosferom. U pomrčini samo je šank svetleo sa nizom blistavih čaša okačenim iznad drvenog pulta. U uglu neki otrcani lik u vijetnamci prebirao je po žicama pokušavajući da izvede "Stepenice ka Nebu". Glas mu je, napukao od alkohola i duvana, skvičao poput kočenja autobusa po suvom asfaltu. Miris dima, bljuvotine i loše kanalizacije širio se izmedju zidova sa okačenim omotima ploča. Svojevrsni muzej rokenrola, bluza i progresivnog džeza. Provukao sam se izmedju zbijenih stolova, prišao šanku i nasadio se na visoku okruglu barsku stolicu ispred šanka.

U šanku, neka devojka, duge plave kose prošarane bakarnim pramenovima prala je čaše pod mlazom vode u sudoperi. Zastala je začas sa trljanjem čaše nasapunjanim sundjerom i pogledala me. Oči su joj bile poput smaragdnog zelenog jezera. Duboke i hladne. Imala je na sebi tesno pripijenu crnu majičicu sa ispisanim " NISAM JA TVOJ PSIHIJATAR" krupnim belim iskrivljenim slovima.

Mogla je imati 15 godina, a mogla je takodje imati i četrdeset. Nisam mogao da procenim. Lice joj je bilo belo i glatko bez ijedne tačkice ili bore. Pre nego što je stigla da izgovori "Izvolite?"  izbacio sam iz sebe poput neke kratke pesmice ili mantre:

 

"Pelinkovac. Dupli. Led i limun ako ima."

Posmatrala me je znatiželjno.

"Nema ni leda ni limuna. Ali pelinkovac je hladan."

"Okej. Sipaj dupli. Nema veze."

Pripalio sam cigaretu, povukao dugački dim i otpuhnuo. Pelinkovac se stvorio na šanku i uzeo sam veliki gutljaj. Rashlađeni alkohol mi kliznu niz grlo u stomak. Dobro poznati osećaj. Podigao sam čašu ponovo i iskapio ostatak pića.

"Još jedan, molim."

"Naravno."-ona uze bocu sa šanka i približi je mojoj čaši.

"Teško veče?"

Uzeo sam još jedan kratak gutljaj.

"Sad je već malo podnošljivije. Nisam te viđao ranije ovde. Ti si nova konobarica?"

“Da,ovo mi je prvo veče.Ja sam Angela, a ti?”

“Angela kao Anđeo?”

“Tako nekako.Nešto si mi mračno raspoložen. Izvini, možda nije moje da pitam.”

“Nema veze, u redu je. Loš period ništa drugo. Sve je otišlo ili odlazi u K…c.”

“Da, svet je postao gadno mesto. Nisi mi rekao ime.”

“Izvini. Goldi."- ispružio sam ruku i ona je stisnu blago, poput bebe. Dlan joj je bio topao i mek.

"Zlatni dečak kako je moja baba predvidjala. Dala mi je to ime kao neku amajliju.”

“Pa jel ti pomoglo, mislim ime-amajlija?”

“Ne baš. Ali ne želim da te ugnjavim večeras svojom jadnom životnom pričom. Uvek sam prezirao one likove što se nakače konobarici i onda je guše do iznemoglosti. To je za mene kukavičluk. Devojka je zarobljena u svojoj smeni iza šanka i ne može da pobegne a oni, ti likovi, to debelo koriste. Paćenici i smarači.”

“Ne deluješ mi kao jedan od tih tipova. Sem toga, BOG me je poslao na zemlju samo ovo veče, tako da je za mene sve novo i interesantno.”

Iznenadni smeh prsnu iz mene poput mlaza penušave tečnosti iz nevešto otčepljene boce kisele vode.

“Ha ha ha. Ova ti je dobra. Bog me je poslao. A da,  Angela-Andjeo. Ha ha ha. Stvarno ti je dobra fora.”

Smejao sam se iz dubine svog stomaka tako da mi se čitavo telo treslo. U ruci sam držao čašu sa pelinkovcem i ona se tresla u ritmu smeha poskakujući mi u šaci. Fine kapljice tamne lepljive tečnosti prskale su i padale na uglačani šank stvarajući sićušne barice.

“Ok znači”, rekoh glasom koji se borio kroz smeh ”Bog te je poslao da spasiš moju dušu. To je tvoja priča, jel?”

“Tako nekako.”

“Hahahahaha. Dobro. Ok. Prihvatam igru. Iako sumnjam da si pravi andjeo. Ako si Andjeo što ne izvedeš neki trik. Nešto magično i nemoguće. Raširiš krila,na primer, koja kriješ ispod te utegnute majice”

Namignuo sam joj šeretski.

“Nisam poslata ovde da te uveravam jeftinim trikovima. Već da spasim tvoju dušu od zla koje  nameravaš da počiniš i sebi i drugima. Razumeš?”

Žacnuo sam se na ove reči. Posebno na “zla koje nameravaš da počiniš i sebi i drugima”. Osećao sam taj tvrdi bol u stomaku poput užarenog kamena koji me je pritiskao.Taj kamen je stalno bio tu u mom stomaku. Smestio se tu davno i godinama se samo uvećavao poput grudve koja se pretvara u lavinu. Samo ponekad uspevao bi da skrenem misli i da ne osećam taj njegov pritisak. Da li je stvarno znala šta sam nameravao? Možda je samo neka psiho-riba koja ima telepatske moći ili tako nešto. Ali Andjeo, ne, u to nisam imao nikakvu nameru da poverujem. Anđeli ne postoje, kao ni bog, kao ni Deda Mraz. To svako normalan zna. U svakom slučaju, raspoloženje je počelo da mi se popravlja. Više nisam bio tako tmuran.

“Dobro Andjele, prihvatam igru spašavanja. A kako nameravaš to da izvedeš? Sačekaćemo kraj tvoje smene a onda ćeš me uhvatiti ispod miški i odlepršaćemo negde?”

“Nisam baš tako planirala”

Muzičar iz ugla završio je sa "Stepenicama ka nebu" uz vrišteći falset. Onda je promuklo rekao

"Nastavićemo posle kratke pauze" i potegao dugačak gutljaj piva iz flaše. Iz mraka se čuo klepetavi aplauz od dva ili tri para dlanova. Ostareli pijanci koji su sedeli nagnuti nad svoja pića i razmišljali o svojoj mladosti su očigledno voleli tu pesmu. Čak i u ovakvoj škripećoj verziji.

Ispio sam još jedan dugačak gutljaj pelinkovca. Počeo sam da osećam blagu omamljenost od alkohola i tu poznatu prazninu u glavi.

"A kako onda", upitao sam je.

"Pa...Najbolje da ti pokažem šta te čeka. Ako to uradiš, i ako ne uradiš."

"Misliš kao dve paralelne budućnosti?"

"Tako nekako. Mada, ne postoje paralelne budućnosti. To ste vi ljudi izmislili. Kao i još gomilu drugih gluposti."

"Sviđa mi se ideja. Kad počinjemo."

"Kad procenim da si spreman. Hoćeš još jedno piće? Na moj račun."

"Pa može, naravno. Kad razmislim, tebi je lako da častiš. Ionako nećeš platiti iz svog džepa. Samo ćeš nestati ujutru, kao pepeljuga. Mislim, vratićeš se u Raj kod svog šefa."

"Drago mi je da nisi izgubio smisao za humor. Uprkos težini situacije u kojoj se nalaziš. To je dobar znak. Djavo te još nije potpuno obuzeo. To je dobro. Umalo da zakasnim."

"Bog uvek stiže na vreme" -rekoh teatralno i sam se čudeći odakle mi ta pomisao.

Vreme se rasplinulo poput leda u čaši na letnjem suncu. Sedeo sam, pušio, ispijao pelinkovce jedan za drugim. Posmatrao sam omote ploča okačene na zidove u polumraku. Slavne, poznate grupe iz nekih prošlih srećnijih vremena. Genesis, Led Zeppelin, Billy Cobham, Police, Jefferson Airplane, Beatlesi. I Rolling Stonsi, naravno. Neki od tih muzičara su već odavno bili mrtvi. Neki će uskoro biti. Kao posmrtni spomenici, pomislio sam. Ili kao vesele, šarene i umetnički dizajnirane umrlice.

Malo sam i ćaskao sa Angelom između ispijanja alkohola i lančanog pušenja cigareta. U stvari sam flertovao. Bila je djavolski zgodna i duhovita. Na moja šaljiva pitanja odgovarala je sa suptilnim humorom i dozom misterije. Uvek je delovalo kao da govori još nešto između redova. Simbolika. Aluzija. Metafora. I zračila je tom nekakvom humanom toplinom, koju sam, kako je alkohol sve više delovao na mene, počinjao da brkam sa idejom da joj se svidjam. Standardno muško sranje.

Bešika je počela da me opominje. Previše ulivene tečnosti. Ustao sam i laganim klatećim koracima krenuo prema toaletu. Glava mi je bila potpuno prazna, poput žica na banderi sa koje je odlepršao roj ptica. Otvorio sam vrata toaleta i ušao u potpuni mrak. Pipao sam po zidovima tražeći prekidač za svetlo. Napipao sam ga i pritisnuo i ništa. Mrak je i dalje bio tu. A onda je iznenada zablještala zaslepljujuća svetlost poput hiljada stadionskih reflektora. Osetio sam senzorni šok od naglog prelaska iz potpunog mraka. Zakoračio sam napred boreći se da pronađem wc šolju. Ali, iako je trebala da bude tu, nakon par koraka, nije je bilo. Samo svetlost, sjajna i nemilosrdna, svuda oko mene, kao da sam uronjen u džinovsku čašu blještavog mleka. Instiktivno sam pružio ruke i počeo da hodam u krug pokušavajući da se orijentišem. Nije bilo nikakvih zidova samo neki jeziv osećaj da se ne nalazim u toaletu već ko zna gde.

 

PROPALI SRPSKI PISAC OTKRIO PORTAL KOJI VODI U RAJ U TOALETU LOKALNOG BARA.

 

Možda bi vredelo napisati priču. Blokbaster? Ako bi glavnu ulogu, to jest mene, igrao Bred Pit, sigurno. Osetio sam kako se nešto pomiče u toj belini. Neke siluete. U početku samo tamni obrisi na belom, a onda je svetlost počela da se razilazi praveći mesto oštrijoj slici. Napravio sam još par pažljivih koraka napred. U glavi sam osećao oštar bol a u stomaku mučninu. Svetlost se sad gotovo potpuno razišla i nestala. Bio sam u nekoj sobi, da, poznavao sam tu sobu. Na krevetu je ležala Ela. Spavala je na stomaku, samo sa tankim zategnutim belim gaćicama preko preplanulih guzova. Iz ugla sobe video sam neko tamno obličje kako joj se prišunjava. Obličje je držalo sekiru u ispruženoj ruci. Slika je sada bila oštrija. Kao u 4k tehnici. Bio sam to ja! Ela se promeškoljila na krevetu, okrenuvši svoje glatko, zanosno telo na bok. Jedna dojka joj je virila ispod sneno opuštene ruke. Sablast je prišla krevetu i zamahnula sekirom visoko iznad Ele. Kriknuo sam u očaju i zažmurio mahinalno.

"Neeeeeeeeeeeeee"

Kad sam otvorio oči bila je to potpuno druga soba. Bila je mnogo veće, sa drvenim policama, ispunjenim knjigama do plafona. U sredini sobe bila je postavljena mala bina. Mnoštvo ljudi, stotine činilo se, gurali su se ispred bine. Prigušeni žamor glasova. Iz gužve se probi jedan čovek, elegantno obučen u somotski sako i pantalone i proveri mikrofon kuckajući po njemu. A onda poče govor.

"Dragi posetioci, ljubitelji knjige. Čast mi je da mogu da vam predstavim jednog izvanrednog pisca. Najboljeg kojeg je ovaj grad imao. Dame i gospodo, predstavljam vam Goldija koji će vam čitati odlomak iz svog novog bestselera, dobitnika nagrade Rionosuke Akutagawa. Nakon čitanja, uručićemo ovom sjajnom piscu nagradu Zaslužnog Građanina Ovog Grada."

Video sam sebe, kako izlazim iz mase i penjem se na binu. Držao sam u ruci neku knjigu. Kad sam se popeo na binu i prišao mikrofonu salom se prolomio gromoglasan aplauz. Ljudi su mi tapšali frenetično, uzbuđeno, oduševljeno. Trajalo je i trajalo. Čekao sam strpljivo da se aplauz završi a onda otvorio knjigu na mestu koje sam obeležio ranije. Zaustio sam i započeo čitanje odlomka...

Najednom, bio sam ponovo u Elinoj sobi. Petljao sam po fioci tražeći otvarač za vino. Ela je sedela gola na kauču. Iz glave joj je štrčala sekirica. Iz otvora na lobanji slivali su se potoci krvi. Lokva krvi se širila preko glatkog parketa bojeći pod sobe u tamno crveno. Ela je pružala ruke i poput mehaničke lutke ponavljala.

GOLDI, ZAŠTO GOLDI, VOLIM TE GOLDI, HLADNO MI JE, ZAŠTO GOLDI, VOLIM TE GOLDI, GOLDI HLADNO MI JE

Oči su joj bile staklaste a glas užasavajuće monoton i prazan. Krv je punila sobu. Sada je bila do visine članaka. Na krevetu Eli je mantrala, poput krvave statue venere.

GOLDI, ZAŠTO GOLDI, VOLIM TE GOLDI, HLADNO MI JE, ZAŠTO GOLDI, VOLIM TE GOLDI, GOLDI HLADNO MI JE

Zavrištao sam punim plućima.

"Neeeeee. Molim vas. Prestanite. Shvatio sam. Prestanite. Shvatio sam...!"

Najednom, nastade mrak. Priviđenja, vizije, paralelne dimenzije, ili šta god je to bilo nestade. Bio sam opet u smrdljivom wc-u u potpunom mraku. Neizdrživi pritisak u bešici se ponovo silovito vratio. Zastenjao sam stisnuvši noge. Onda sam ga iščeprkao iz šlica i počeo da pišam u mrak. Nevidljivi mlaz je šikljao dobujući po pločicama. Uhhhhhhh. Odahnuo sam, napipao kvaku od vrata u mraku i izašao iz toaleta.

Na šanku je stojala moja čaša sa pelinkovcem puna do vrha. Sigurno sam naručivao po dva tri dupla. Nakupilo se. Otpio sam gutljaj.

Angela se zagonetno smeškala.

"Zadržao si se baš dugo."

"Svetlo ne radi. Teško sam se snašao u mraku."

"Da, tako ti je to. Nezgodno je kad si uronjen u tamu."

Otpio sam još jedan gutljaj, malo veći ovog puta, pripalio cigaretu.

"Shvatio sam", rekoh.

"Šta to?"

"Sve."

"Sumnjam.",reče ona,"još uvek nisi."

"Ne brini. Neću to uraditi."

"Nisam ja ta koja treba da se brinem. Sem toga, sve je već određeno."

"Određeno? A šta je sa teorijom slobodne volje. Bog nas je toliko voleo da nam je podario...bla, bla bla."

"Vi ljudi sve izvrnete naopačke. Slobodna volja vam je data, ali ona nije to što mislite da jeste."

"Izvini", rekoh, "ne mogu više da te pratim. Ali, moram ti reći, jako si mi lepa. Stvarno. Mislim da te volim."

"Hvala ti. Možda bi bilo najbolje da sad kreneš kući."

"Ne ide mi se. Tamo me ništa lepo ne čeka. A i lepo mi je ovde s tobom. Tako si lepa. Jesam ti to već rekao."

"Da jesi. Izvini. Moram sad da pospremim bar. Uskoro zatvaramo."

"Ok.Naravno. E, a i izvini ako sam te ipak ugnjavio večeras."

Onda mi se zavrtelo u glavi i progutao me je mrak. Ne znam koliko sam bio odsutan. Neko me je uhvatio za ruku i prodrmusao pošteno. Trgnuo sam se. Glava mi je bila oklembešena na tvrdom šanku. Muzika je bila ugašena. Visoki krupajlija sa mačo brkovima radoznalo, i pomalo sa gađenjem me je odmeravao sa druge strane šanka.

"Slavilo se malo večeras, a? Ajmo kući dečko, fajront."

Izašao sam iz bara prilično pijan i kao u nekom bunilu. Prislonio sam dlan na čelo. Glava mi je gorela poput uljnog radijatora. Odlučio sam da odem do auta i malo odmorim dok mi se ne razbistri. Nisam više bio toliko siguran u svoju ubilačko-samoubilačku nameru. Sve mi se vrtelo u glavi kao na vašarskom ringišpilu. Spustio sam se ulicom do kraja, bauljajući sve do auto perionice gde sam mislio da sam parkirao auto. Nije ga bilo tamo. Vratio sam se ulicom nazad u suprotnom smeru. Opet ništa od auta. Drugim rečima, blage veze nisam imao gde je. Možda u nekoj od sporednih uličica?

Mrak je tamo bio prilično gust. Bauljao sam gunđajući u sebi. U prolazu pored nekog haustora video sam par kako se strasno ljubi u pomrčini. Trgli su se na moje prisustvo kao opečeni a devojka je mahinalnim pokretom povukla kraj mini suknje na dole. Sad sam već bio besan. Kakav sam ja to čovek. Ni sopstveni auto ne mogu da pronađem. Sve mi se skupilo i vrtelo u glavi. Uragan od krhotina misli, slika, osećaja. Nesrećno detinjstvo, ponižavanja, Anđeo, Bog, Djavo, Raskoljnikov, blještavo svetlo, priviđenje iz wc-a, Ela, golo telo, vođenje ljubavi sa njom, sekira, pisanje, Srbija, siromaštvo, glupost, beznađe. Kao i veći deo života, kao i sada, bauljao sam po mraku bez ikakvog orijentira i jasnog cilja. Dobro, sad sam imao cilj. Da pronađem svoj bedni auto i razbistrim misli. Ali, dalje od toga, budućnost je bila mutna. U tom bauljanju nađoh se ispred Eline zgrade.

Desetak metara ispred, na prilazu ispred zgrade, video sam kako se zaustavlja neki luksuzni auto. BMW X6 ili tako neki skupi džip. Blještavi farovi su sekli mrak kao noževi. Džip je stojao tu neko vreme. Onda je neka ženska prilika izašla iz auta. Prišao sam tiho bliže da bolje vidim, pognut, krijući se iza parkiranih kola. Bila je to Ela. Ćaskala je veselo sa vlasnikom kola. Onda ga je kratko i sočno cmoknula i odskakutala uz stepenice do osvetljenog ulaza zgrade. Začeprkao sam po džepovima tražeći cigarete.

 "Druže, imaš jednu cigaru."

Trgao sam se.

"Uf jebote. Uplaši me."

Iza leđa mi je stojao neki klošar. Oči su mu bile izbuljene i klatio se pomalo levo desno. Imao je neki prljavi smedji mantil na sebi, verovatno iščeprkan iz kontejnera.

Samo je stojao i zurio u mene tim zakrvavljenim očima. Napipao sam zgužvanu paklicu i upaljač u džepu. Ponudio sam mu cigaru a onda i sam pripalio jednu. Pušenje je pružalo neki oslonac, osećaj sigurnosti, mada znam kako to glupo zvuči. Neko vreme smo ćutke dimili tu ispred Eline zgrade. Klošar onda mahnu rukom u znak pozdrava i nestade u mraku.

Ostao sam potpuno sam. Ulica je utihnula. U redu, pomislih, to je to. Gurnuo sam ruku u torbu. Napipao sam dršku od sekire. Ne vredi mi da se borim protiv toga. Nema pomoći za mene. Oprosti Angela, oprosti Bože, oprosti Ela. Pa, rekoh sebi, bolje bi ti onda bilo da uradiš to što pre i završiš sa tim. S tom mišlju i čvrsto držeći sekiricu u desnoj ruci, krenuh ka Elinom ulazu.

Elin stan je bio na prvom spratu. Popeo sam se preskačući po dva stepenika kao da žurim ka nekoj nagradi. Usput sam se mimoišao sa par bučnih momaka. Sakrio sam sekiricu od njihovih pogleda držeći je u ruci savijenoj iza leđa. Popeo sam se na sprat i lagano prišao vratima broj 23. Plastični brojevi od lažnog zlata iskrivljeni na uglačanom tamnom drvetu. Koliko sam samo puta stojao ispred ovih vrata i gledao u te brojeve čekajući da Ela otvori. Pun strasti i želje i straha što radim nešto zabranjeno što je opet još više pojačavalo strast i želju. Da li ima na sebi seksi donji veš? Da li je dobro raspoložena, nežna i mazna? Ili je raščupana u staroj ofucanoj majici i mrzi čitav svet? Istina je, da sam je voleo, u bilo kom od tih izdanja. Nije mi bilo bitno, sve dok je to ONA.

Stojao sam tu neko vreme ispred vrata, osluškivao. Ništa se nije čulo iz stana. Onda uhvatih kvaku i lagano je povukoh na dole. Vrata se otvoriše. Nisu bila zaključana. Ušao sam šunjajući se kroz dugi hodnik koji je vodio ka dnevnoj sobi. Vrata od spavaće sobe levo su bila odkšrinuta. Nenamešten krevet sa zgužvanom posteljinom. Stočić pun šminke sa velikim ovalnim ogledalom. Na podu pored kreveta ljubičaste svilene čipkane gaćice, odbačene i napuštene.

Virnuo sam iz hodnika u dnevnu sobu.Tamo je sedela neka starica na ugaonoj garnituri. Duga i bujna crna kosa, isprepletana srebrnkastim sedim vlasima spuštala joj se gotovo do poda. Slapovi kose. Nijagarini vodopadi od hiljada i hiljada crnih i srebrnih dlaka. Imala je na sebi dugu belu haljinu. Tanka tkanina je poigravala i plesala na vazduhu koji je dopirao kroz otvoren prozor. Divno, pomislio sam, sad ću morati da ubijem i babu. Kao Raskoljnikov. Kiselo sam se osmehnuo. Onda čuh staricin glas. Bio je nekako suviše mlad za tako staru osobu. Zvonak i kristalno veseo.

"Uđi.Znam da si tu u hodniku. Nemoraš da se kriješ."

Zakoračio sam u dnevnu sobu. U ruci sam čvrsto držao sekiricu. Osetio sam kako mi se znoj sliva niz drvenu dršku.

 "Ko si ti? Gde je Ela"

"Otišla je do prodavnice da kupi piće. Pelinkovac. A i tečnosti za pranje suđa je nestalo."

"Nemoguće, video sam kako ulazi u zgradu pre par minuta."

"Onda mora da ste se mimoišli. I šta će ti ta sekirica. Jesi krenuo u šumu?"

Ona se zakikota.

"Nnneee Ne. Ela mi je rekla da ima neki plakar da joj se popravi."

"Plakar? Nije mi ništa pomenula o tome. Ali tek sam stigla."

"A ko si ti? Njena baba?”

Ona pruži ruku prema meni, u nameri da se rukuje, gledajući me pravo u oči. Zelene, smaragdne oči poput jezera...sranje. Na trenutak mi senka sumnje prolete kroz um poput otrovne strele.

"Ja sam Angela, Elina baka. Drago mi je da smo se upoznali. Mada mislim da se već znamo."

Pretrnuo sam.

"Angela?"

Umesto odgovora, ona poče da se glasno kikoće. Blještavo beli zubi presijavali su se pod svetlošću lustera. Desna ruka poče da mi se podiže kao po nekom automatizmu. Angela se sad već tresla u napadu smeha. Držala se za stomak a lice joj se zacenilo. Smeh se odbijao od zidove stana poput Betovenove devete simfonije. Pogledao sam u svoju ruku. U njoj se, umesto sekire, nalazila velika žuta banana: voćni komični pištolj. Stajao sam tu nasred sobe, ludi kauboj sa banana-revolverom. Kompletni idiot izgubljen u vremenu i prostoru.

Iza garniture kroz široke prozore pucao je pogled na grad. Hiljade sitnih blještavih tačkica ispod ravnodušnog tamnog neba posutog zvezdama. Učinilo mi se da vidim svoj odraz na staklu prozora. Odraz mi se kezio. Bio je to đavolski kez.

 

Zlatko Vicković | 2020 | all right reserved