BETOVEN I CRVENI KARMIN

 

budim se sam

u nepoznatoj sobi

sa užasnim mamurlukom

i manjkom sećanja

kako sam dospeo ovde

 

pronalazim sudoperu

i dok se napijam vode

pod mlazom

iz mene ispada neka krupna

muljava crna grudva

guram ruku iza vrata

i vadim još tog crnog sranja

talog od kafe

jebiga

ima ga dosta

 

skidam  košulju

i spiram talog sa sebe

a onda proveravam frižider

koji je prazan

naravno

 

sobičak bazdi

na memlu i ustajalo ulje

od mnogobrojnih prženja

u uglu je neki stari gramofon

sa hrpom ploča pored

proveravam kolekciju

ali suviše me boli glava

pa se vraćam nazad u krevet

 

poslednje čega se sećam

od sinoć

bilo je kako teku potoci alkohola

tu je Andrea

i njene drugarice

a ja flertujem sa njima

i onda ustajem i plešem sa konobaricom

izmedju tesno nabijenih stolova kafanice

gubim ravnotežu...i padam...

sto se prevrće i flaše i čaše lete u vazduh

a stotinu sitnih blistavih komadića stakla

paraju kroz zadimljenu prostoriju

kao novogodišnja prskalica

a onda

mrak

 

uvek isto sranje kad se napijem

glumim facu

glumim klovna

glumim sunce oko čega se sve okreće

 

sakrivam strah iza glume i alkohola

 

neko kuca na vrata

i ja ustajem iz kreveta i otvaram

 

visoka plavuša sa dugačkim ispletenim kikama

velikim crveno namazanim usnama

i džinoviskim rancem za planinarenje na ledjima

 

gde je Sergej, pita ona

ko je Sergej, pitam ja

nema veze, kaže ona

mogu da udjem i sačekam ga?

naravno

 

sedimo i gledamo se

ja na kauču a ona na fotelji

dva stranca

 

jesi za neku muziku?

može

odlazim do gramofona

prebiram po pločama

betovenova deveta

stavljam ploču na gramofon

muzika počinje  da teče

i soba dobija potpuno novu dimenziju

 

ona vadi iz ranca

kesicu sa marihuanom

i rizlu

i mota džinovski džoint

spajajući četiri papirića

u jedan veliki

i praveći džoint raketu

 

pušimo i slušamo Betovena ćutke

treba nam dosta da savladamo

džinovski džoint

i u jednom trenutku

pomislim da ću umreti

ali ne umirem

 

gledamo se oči u oči

dugo

dugo

dugo

glava mi je poput praznog mehura

u kome se kovitlaju slike budućnosti i prošlosti

krhotine raznih dimenzija

veličanstveni Betoven ubrzava svoju simfoniju

oči u oči

samo ja i ona 

i Betoven i sobičak

svet unutar svetova

dugo

dugo

čitavu večnost

ona vidi kroz mene

i ja kroz nju

dva stranca

nismo više

znamo se hiljadama godina

znamo se još od pre stvaranja

ovog šugavog sveta

 

osećam kako mi suze naviru

bez ikakvog razloga

plačem

ona gleda u mene netremice

i kaže laganim maznim tonom

hoćeš da ti popušim?

 

brišem suze

ispod vrata se probija mlaz svetlosti

poput blještave oštrice

 

da, kažem

voleo bih